Дипломирани виолиниста и Product Manager једне од најпознатијих музичких фирми у свету Thomastik-Infeld. Стојан Јовановић нам је дочарао свет креативности његовог животног позива и указао на важност љубави према професији која нас заиста интересује.
Како бисте описали себе у једној реченици?
Себе сматрам пре свега креативном особом која увек тражи најједноставнија решења. Мислим да у животу доносим једноставне одлуке са одређеним циљем. Студирао сам виолину на музичкој академији у Аустрији, земљи која важи за европски културни центар. Аустрија је Србији, географски посматрано, уједно и најближи центар класичне музике, па је логичан след догађаја био и пресељење за Беч. Студирао сам такође менаџмент за музику, као и маркетинг менаџмент.
У току студија виолине препознао сам да постоји афинитет и интересовање према неким другим сферама у којима сам себе желео да пронађем. То сматрам и неким пресеком у својој професионалној каријери, јер сам у току школовања и студирања могао већ да проценим да би ме можда тај афинитет према нечему другом могао и испунити у целости. Сада сам запослен у компанији Тhomastik Infeld на позицији продукт менаџера, а овај посао омогућио ми је да спојим музику и менаџмент. Дошао сам у Аустрију са 14 година и тада сам желео да започнем студије за ванредно студирање у класи професора Фришеншлагера у Бечу. У 16. години сам уписао академију и редовне студије на Брукнер универзитету у Линцу.
Где видите Србе у Аустрији?
То може да се сагледа из више аспеката. Постоје они амбициозни и мање амбициозни Срби, а такође и различити слојеви друштва. Већи део наших људи у Аустрији су они који су овде дошли шездесетих и седамдесетих година, па млађу генерацију у овој земљи чине управо њихова деца. Сматрам да има изузетно пуно потенцијала, али да су вредности можда нешто мало ниже од оних које ја видим и које бих желео да видим. Мислим да млађа популација тежи једном бољем путу и мислим да се тиме и побољшава ситуација наших људи у Аустрији.
Верујем да управо студенти вођени амбицијом мењају положај Срба у друштву. Често волим да се нашалим са изјавом да су наши углавном на пијаци, на Мајселмаркту у Бечу. Волимо да нам је фрижидер пун, што не сматрам лошим или примитивним, али једноставно мислим да би се ипак требало више усредсредити на развој битнијих животних и друштвених вредности.
Где видите Србе у будућности?
То је тешко проценити јер зависи пуно и од актуелне ситуације у Аустрији. Она се из године у годину мења, па самим тим и кроз глобалну пандемију која је такође донела доста промена. То нас све оставља у недоумици, колико ће заправо бити потребно времена да се социолошки све поврати у неки нормалан ток који смо раније имали. Свака генерација је другачија на неки начин али сматрам да људи који су се одлучили за студирање дефинитивно имају неки афинитет и посебну амбицију, поготово ако узмемо у обзир чињеницу да у Аустрији и није потребан факултет да би се дошло до неког посла. У Србији је то нажалост немогуће. Људи често студирају зато што не могу да се запосле у том тренутку када заврше средњу школу.
У Аустрији је много другачија ситуација јер се много наших људи, управо због недостатка амбиције али и могућности запослења одмах након средње школе, одлучује за рад уместо за студије. С’ друге стране сматрам да они који се пак одлуче да студирају у Аустрији дефинитивно имају жељу да у тој области остваре успех. То може даље утицати на интелектуални развој, што на неки начин и мења целокупну слику о нама, тако да запосленост наших људи овде у Аустрији не буде базирана искључиво на радничкој класи већ и на једном високо образованом слоју друштва који ће изнедрити интелектуалце у различитим струкама.
Које вам је искуство до сада највише помогло у изградњи досадашње каријере?
Издвојио бих неколико значајних искустава. Једно од најбитнијих је свакако тренутак када сам у току студија схватио да човек не мора бити само једно. Преамбициозност је тада допринела и мом ставу да морам увек бити на највишем нивоу у томе што радим. То ме је спречило да објективно сагледам ситуацију и своје тренутне могућности али и да препознам своје друге потенцијале. Када сам схватио да заправо могу бити и нешто друго и да могу да проширим своје делатности, а да тај смисао не лежи у самој каријери, постао сам опуштен и спреман за доношење једноставних одлука.
Тада је наступило и прво запослење у виду хонорарног посла за време студирања који је био на неодобравање родитеља јер су сматрали да не би требало да за време студија радим као промотер у некој фирми која нема директне везе са оним шта сам студирао. То је међутим мени омогућило једно радно искуство јер су ми та рана запослења помогла да створим визију за друге ствари и да увидим један нов потенцијал. У току рада сам такође упознао различите људе који су утицали на мене и од којих сам пуно тога учио. Сматрам да је потребно да човек стекне неко радно искуство и уједно открива нове визије.
Шта сматрате вашом најбољом професионалном одлуком у животу и шта бисте саветовали нашим студентима који су на почетку у Аустрији?
Управо то што сам поменуо – да се за време студирања у Линцу на Брукнеру отворила могућност да радим хонорарно за компанију Brodmann која је произвођач клавира и претеча компаније Bösendorfer. Рад у тој фирми је за мене био од великог значаја јер сам музичку индустрију почео да посматрам са једне друге стране. Ту сам увидео заправо неке друге могућности. Искуство које сам стекао у овој фирми било је пресудно и помогло ми је при сваком следећем запослењу. Мислим да сви константно учимо и да још увек има потенцијала у мом напредовању када је каријера у питању. Изузетно је важно да се трудимо да професију којом се бавимо радимо што боље.
Нису нам у раним годинама потребне високе позиције у послу, јер оне са собом носе и одређену одговорност са којом се многи млади људи не могу носити. Веома је важно проводити време са људима који могу да допринесу неком знању, који су махери у свом послу, јер је то можда и пресудно у погледу остваривања жељеног циља. Човек се изграђује у интелектуалном смислу константно и човек учи сваког дана.
Студентима бих саветовао да свакодневно раде на себи, да се едукују и да буду објективни према својим могућностима. Бити отвореног ума, креативан, прихватити различите идеје и сагледати ствари из мало шире перспективе је оно што је изузетно важно. Неуспех је саставни део посла и не морамо сваког дана бити најбољи и не морамо увек доносити најбоље одлуке. Након студија бих свим студентима саветовао што пре запослење. Чак и пракса где није пресудан новац, већ омогућава да се на себи ради у некој области може бити од велике користи.
Права каријера се постиже тек касније. Погрешно је имати непрестан осећај да негде касните. У 26. години сам мислио да касним и ако сам тада већ био продајни менаџер и заступник компаније Brodmann за југоисточну Европу и притом изузетно успешно обављао тај посао. Зашто сам онда мислио да касним? Зато што, рецимо, нисам завршио мастер студије на неком факултету. За мене је нормално било да већ у тим годинама стекнем мастер диплому а то нисам остварио, да би ми један колега, старији од мене (имао је тада 45 година) рекао да заправо не касним и да би требало да наставим са образовањем и едукацијом у послу који ме интересује, а да се врхунац каријере постиже тек између цетрдесете и педесете године. То је променило мој начин размишљања.
Шта је Thomastik–Infeld, како бисте описали Thomastik–Infeld и шта за Вас представља рад у тој компанији?
Thomastik Infeld је за мене најбоља фирма на свету. То је један од најпознатијих брендова у музичкој индустрији и Mercedes у погледу производње жица за музичке инструменте. То је фирма у којој сам пронашао себе кроз музику и бизнис. Кроз тренутну позицију продукт менаџера помажем у маркетиншком развоју фирме, затим у техничком делу где је важна улога у развоју нових производа као и контроле тренутног квалитета, али и у препознавању актуелног глобалног тржишта, конкуренције и при самом пласирању и дистрибуцији. Познавање виолине и њеног звука помаже ми приликом тестирања жица у сарадњи са многим врхунским виолинистима као и проналажењу оптималног звука на њиховим инструментима. Увек говорим да се ми не бавимо само производњом жица. Ми производимо звук. То је оно чиме се ја највише бавим. Ја дакле представљам и промовишем Thomastik Infeld звук у свету. Изузетно сам срећан што сам део ове компаније.
То дакле представља комбинацију бизниса, музике и маркетинга, оно чиме сте хтели да се бавите одувек или сте се сличним послом можда бавили и у фирми за продају клавира?
Тако је, апсолутно сличан посао као и у клавирској продукцији с’тим да је дијапазон могућности и потенцијала у послу у компанији Thomastik Infeld шири због познавања инструмента и виолинског звука.
Зашто би студенти требали да постану корисници ваших производа?
Ово је питање које се односи на студенте који се професионално баве свирањем неког гудачког инструмента. Оно што могу да напоменем је, да је изузетно важно да сваки музичар заправо ради на звуку свог инструмента, односно свом звуку. Лутање у потрази за идеалном комбинацијом жица или производом може да буде дуготрајно, мучно и скупо ако сами не знамо какав звук заправо желимо. То је потрага која доноси ново искуство. Често упознајем колеге који нису заправо сигурни какав звук желе. То је као и неки жељени укус хране или вина.
Када кренемо да свирамо неко дело, ми тачно знамо како неку деоницу у композицији желимо да исфразирамо, јер ако би Моцарта свирали као да свирамо неко дело из периода романтизма то би изгубило неку жељену форму. Потребно је имати визију и знање. На основу тога могу да напоменем да се Thomastik Infeld базира на једном звуку који је препознатљив и отворен са прегршт боја. Слично је као и у ауто индустрији. Један BMW и Mercedes се разликују у динамици вожње. Thomastik Infeld се исто тако разликује од своје конкуренције, има своју јединственост. Постоји много фактора како оптимирати свој звук са нашим жицама. Моје препоруке и искуство стављам радо на располагању. Уколико желите другачији и бољи звук на вашем инструменту контактирајте ме и посетите фирму Thomastik Infeld.
Селестина Вучковић | Никола Миленовић | Сузана Јовић