Успешан грађевински предузетник прве генерације, аутор и визионар. Драган Маринковић дао нам је јединствен увид у развој његове каријере и објаснио нам је шта је то важно у грађевинској индустрији.
Како бисте представили себе у једној реченици?
Ово је најтеже питање и уједно најтежи део интервјуа. Обзиром да тренутно радим на писању књиге, одговорићу на ово питање по њеном наслову а то је: Имигрант, Инжењер, Милионер.
Шта сте студирали и како сте дошли до свог првог посла у струци?
Морам да напоменем да мој студентски пут није био уобичајен, јер сам похађао виши савезни институт, техничку школу за науку и истраживање у Салцбургу (ХТЛ) која је била идеална за стицање знања и улазак у свет грађевинске индустрије. Целокупна аустријска грађевинска индустрија базирана је на знању апсолвената ове школе, чему сведоче и људи који се налазе на водећим позицијама различитих предузећа. После завршетка техничке школе радио сам нешто више од годину дана у фирми ШТРАБАГ након тога у фирми ПОР, да бих тек након десет година уписао стручне студије из ове области. Био сам дакле у послу неколико година пре почетка студија, па сам време у току студија проводио надопуњујући своје практично знање теоретским. Овде желим посебно да алудирам на чињеницу да је увек постојао занат где се изучавала пракса, а то је изузетно важно. Студент који заврши студије са изванредним успехом али без праксе и адекватног искуства стеченог из жељене области имаће многобројних потешкоћа у изучавању посла једног руководиоца градилишта или можда грађевинског инжењера. Зато бих свим студентима саветовао да што пре започну праксу и то још на почетку студија. Познавање посла којим се бавиш, познавање заната, а не стечена титула након образовања је оно што је пресудно у стручности рада. То је могуће остварити искључиво кроз адекватну праксу.
Где видите Србе овде у садашњости и у будућности?
Ова тема је изузетно актуелна у мом животу, али и у књизи на којој тренутно радим. Овде мислимо пре свега на трећу генерацију људи чији су најстарији чланови баке и деке већ живели у Аустрији. Мој дека је био класичан гастарбајтер који је у Аустрији радио свега неколико година да би се потом вратио у домовину. Моји родитељи су међутим остали у Аустрији све до пензије. Ту се примећује нека промена, јер су се раније људи одмах након почетка пензије враћали у своју земљу, док се сада многи одлучују да остану у Аустрији због својих унука. Укратко речено, имамо баке и деке који су били гастарбајтери, родитеље који су били радничка класа и имамо нас као трећу генерацију људи који су универзитетски образовани и махом се налазе у радном односу на некој позицији. Постепено се примећује нов слој друштва треће генерације Срба у Аустрији, па се ту могу издвојити руководиоци градилишта или архитекте, што указује на чињеницу да све више Срба видимо на некој од битнијих функција. Ово је међутим недовољно.
Наши родитељи су много снаге и времена уложили да би се преселили у Аустрију и дошли до статуса који тренутно имају. Мој осећај је да моји вршњаци по том питању тапкају у месту јер на неки начин још увек уживају успех родитеља, односно друге генерације. Човек себи може да приушти најосновније и нема већих амбиција, па се тиме и задовољава, а то чак није ни мали део могућности које су нама на располагању. У конкретном примеру: Моји су баке и деке радили и преко викенда јер је то тада било неопходно. Они су хтели да овде купе стан или да у својој матичној земљи изграде кућу. Мојој генерацији фали управо овај степен жртвовања и одрицања.
Које бисте искуство највише издвојили у изградњи досадашње каријере?
Надовезаћу се на претходно питање. Ако нешто у животу желиш да постигнеш, мораш имати циљ и уложити максимално времена у његову реализацију. У свом послу често срећем људе који дођу до неке водеће позиције (руководилац градилишта, руководилац пројекта итд.) и ту се зауставе у професионалном напредовању, што елем подразумева помирити се са чињеницом да ћете на истој позицији остати и наредних тридесет година. Ово се пре свега односи на трећу генерацију која је овде одрасла и којој је омогућено солидно образовање. Управо овим људима бих највише саветовао константно усавршавање и рад на себи. Циљ је доћи до позиције управног одбора, до руководећих позиција следећег степена или постати самостални предузетник. За мене нема смисла остајати и живети у Аустрији ако се човек економски не надограђује, због чега су уосталом и наши преци напустили своју земљу. Ми живимо у једној капиталистичкој, западној земљи где човек може доћи до солидног новца. Оно што нама фали је глад за напредовањем и усавршавањем.
Шта би био Ваш савет нашим студентима који су на почетку каријере у Аустрији?
Најбоље је што пре кренути са радом, не толико због новца, јер он овде није пресудан, већ због праксе и знања које ћете добити. Моја препорука је рад у малим фирмама где се руководиоци могу посветити својим радницима, јер су позиције у већим фирмама јасно одређене. Што је фирма мања, то послови обухватају разноврсније задатке. Изузетно је важно посветити се теми и области која нас интересује. Варен Бафет је рекао: „Инвестиција у самог себе је најбоља инвестиција“. Дакле, инвестирајте свој новац у књиге, образовање и стално се трудите да напредујете. Данашња омладина даје неколико стотина евра за нове телефоне, док су неки спремни дати и по неколико хиљада евра за одмор и путовање.
Ако упитам колико је новца уложено у образовање у последњих годину дана одговор је најчешће сраман. Често је за њих то финансијски велика инвестиција. То је смешно. Свако би требало да издвоји буџет на годишњем нивоу за стручно усавршавање и књиге. Нико вас неће узети за руку и финансирати ваше образовање. Свет тако не функционише. Ако се то и буде десило, требате имати на уму да вас ваш надређени никада неће изградити у руководиоца фирме, него у оно што је њему тренутно потребно. У животу би 20 000– €, које људи често дају за аутомобиле, требало инвестирати у образовање, јер ће резултати после пар година бити и те како уочљиви.
Које су разлике између радника, запосленог и предузетника?
Разлика је огромна. Тај прелаз од радника до предузетника је код мене трајао неколико година, јер сам у радничкој породици одрастао са сигурним финансијским примањима. Од кога преузимамо ставове о новцу и успеху? Од наше породице и од наших најближих. Дакле, није довољно имати само високо образовање, јер нас погрешни животни ставови о успеху и финансијама такође могу кочити. У том случају постићи ћемо оно што су и наши родитељи, а то најчешће није много. Жалосно је неискористити предиспозиције и предуслове који су нам омогућени. Уколико се усудите поћи другачијим путем потребна је пре свега чврста одлука. У инфинитиву entscheiden – одлучити се, крије се основни глагол scheiden, што значи – одвојити се. Оног тренутка када се одлучиш за пут предузетника окрећеш леђа свом окружењу.
У почетној фази рада вам нису неопходни специјални програми, професионални вебсајт или визиткартица. Оно што је заиста потребно је смелост, добар продајни аргумент и способност да на прави начин представите свој производ и тиме стекнете поверење купца. То је све што је потребно да би започели посао. Многи почетници у предузетништву улажу пуно времена и новца у савршен и беспрекоран производ да би га потом пласирали на тржиште. Они сматрају да квалитет производа говори сам за себе. Управо супротно – људе занимају други људи. Моја топла препорука би зато била улагање у рекламе на платформама друштвених мрежа попут ЛинкедИн-а, Фејсбук-а, Инстаграм-а итд. како бисте привукли пажњу других људи. То би свакако помогло у буђењу свести међу вашом циљном групом. Уз минималну финансијску инвестицију можете поставити огласе који би вас презентовали на најбољи могући начин и тиме омогућили повезаност са свим стручним људима из ваше области интересовања. Овде бих посебно издвојио платформу ЛинкедИн јер омогућује директно умрежавање на професионалној основи.
Какво Вам је било искуство у току студија?
Ја нисам себи могао приуштити тај луксуз стопроцентног похађања студија, а нисам тиме желео да финансијски оптерећујем своје родитеље, већ сам желео да будем самосталан. Сваком из моје бранше бих препоручио да што пре започне са послом, чак и волонтерски. То је једини начин ући у посао и доказати да нешто знате, уместо да бројите сате за које сте плаћени – што је опет типично размишљање једног радника. Немојте гледати на сат, него се уместо тога позабавите пројектима јер човек није свестан вредности обављеног посла, ако један пројекат може обавити самостално. Млади архитекта који је 5 година студирао и паралелно радио много више доприноси и себи и фирми. Ако се све одвија у добром правцу а притом се развије и професионално повезивање са људима из стручне области, онда је могуће самостално и успешно завршавати послове и пројекте од првог дана.
Да ли бисте могли још нешто да нам кажете о књизи на којој тренутно радите?
Неко је једном рекао да живи оно што остане у писаној форми, док све остало бледи временом. Због тога желим да испричам причу мојих бака и дека, који су били обични гастарбајтери, затим мојих родитеља који су имали изузетно тежак живот и на крају мој животни пут вишег образовања и изградњу каријере предузетника.
Ово није аутобиографско дело, јер у књизи такође правим паралелу сличних животних прича. То је тема првог поглавља Имигрант у којем више одступам од оне негативне слике имигранта коју најчешће имамо. Кључ је у томе да су се управо ти људи највише прихватали послова које нико други није хтео (чистачица или канализациони радник). Мислим да ниједна књига тачно не може описати како је мајци која остави једногодишње дете код баке да би отишла у другу земљу да ради. Варен Бафет наглашава важност и срећу рођења у једној богатој земљи, што пореди са добитком на лутрији. У селу у Босни где сам се ја родио и даље нема асфалта и струја се искључује на сваких пар сати. Шта бих ја постао да су моји родитељи одлучили да остану тамо? Моји родитељи то тада нису прихватили и жртвовали су све да би се преселили и живели у Аустрији.
У другом поглављу Инжењер говорим о образовању у Аустрији – добре и лоше стране. Ово се пре свега односи на моје вршњаке који се повлаче јер сматрају да су довољно постигли у животу. Завршили су студије са добрим просеком, имају ауто из фирме итд. и не примећују шта су све заправо пропустили.
Последње поглавље Милионер не односи се на милионера са постигнутим финансијским успехом, већ на оног човека са размишљањем једног милионера – финансијски независан човек, за кога је у глави све могуће. То је следећи корак доброг образовања – истраживање и напредовање у размишљању. Имамо толико пуно академика који су финансијски необразовани и који акције углавном пореде са губитком. Када човек жели да купи нов ауто он проводи сате у размишљању, анализирању, истраживању и упознавању унутрашње опремљености самог аутомобила као и техничким детаљима, али када дође до издвајања новца, он верује особљу из банке. Свако ко овде у Аустрији има добро образовање и константно ради на себи може доћи до милионера. У књизи ћу издвојити посебан део инструкција за младе људе, којима ништа не може стати на пут уколико се придржавају ових смерница.
Бранко Бодирогић | Никола Миленовић | Селестина Вучковић